Od kako je nastala fotografija ljudi su se nalazili ispred objektiva. No, gledajući stare fotke stičem utisak da su ljudi nekada bili daleko spontaniji ispred kamere nego danas. Nisu glumatali osećanja, veselja, tuge, nervoze i sl. Danas u ova moderna vremena ljudi su previše isfolirani pred kamerama. U 90% slučajeva fotografije ne beleže iskren trenutak nego vešte i nevešte glume...
Ova fotografija urađena je sa FujiFilm XT20 aparatom ali sa manuelnim starim objektivom od 50mm. Fotografija je oštra i samim tim dokazuje da nije sve u automatizaciji ili autofokusu.
Često ponesem fotoaparat kada imamo druženja. I moji prijatelji su mi česti zamorci za eksperimentisanje. U ovom slučaju sam mog imenjaka samo pozvao i uhvatio trenutak.
Deca su izvor inspiracije jer su spontana. Ova fotografija je autentična za današnje generacije. Oko njih mi matori spremamo protestni skup ali klince to ne zanima, njihov svet je virtuelan na parčetu plastike oko 150 grama. Gledajući kerefeke sa interneta oko njih primiče stvarnost. Ali ipak nije sve tako crno. Devojčice su se brzo zadovoljile telefonom i krenule u jurnjavu po tržnom centru...
Bio sam letos na Divčibarama. Sedeo sam u automobili na zadnjem sedišu. Ispred auta čovek sedi na drvenoj klupi sav smoren dal' od piva ili paklene vrućine. Nisam oklevao ni malo. Brzo sam uzeo fotoaparat koji je imao na sebi zum objektiv od 230mm. Inače nosim dva fotoaparata sa različitim rasponom objektiva kako ne bih izgubio trenutak menjajući objektive. Morao sam da pronađem ugao kako bi neutralisao odbljesak stakla automobila. Bum! Tri fotke sam opalio i jednu izabrao kao najuspešniju. Samo što sam to uradio ovaj čikica je promenio pozu koja više nije bila interesantna kao ova koju sam zabeležio. Lično ova fotka me podseća na neke scene iz Kube samo što na flaši to demantuje natpis '' Valjevsko pivo ''...
Pijaca je vazda izvor prelepih fotografija u kojima učestvuju ljudi. Deda sedi u hladovini i prodaje paradajiz, krompire i ostalo povrće. Pijac je bio prazan, samo je on davao tu neku živost. Ljudi prolaze i mašu mu dok im se on smeška u vrelom letnjem popodnevu. Da bi ovakve fotke zabeležili morate reagovati veoma brzo jer trenutak bezo nestane a pogotovo ako vide da ih fotkate e tada nikad nećete uraditi spontanu fotografiju...
Sedim u automobili i čekam. Vrela Brajkovačka pravina i sunce koje ubija kao maljem u glavu. Dok čekam zeta da dođe sa stovarišta posmatram okolinu. Automobili prolaze, prašina leti gonjena povremenim vetrom koji daje malo oduška na vrelini. Najednom iza ogromne gomile peska pojavljuje se mašina. Brzo sam uzeo moj Fuji XT2 sa zumom od 230mm i zabeležio ovaj trenutak čoveka koji je koncentrisan na manipulaciju ručnih komandi. Čak i kada je okolina monotona nikad se ne zna kakav će kadar iskočiti...
Ova fotka je nastala prilikom venčanja mojih prijatelja. Crkveno venčanje odvijalo se u manastiru Nikolje. Pošto je omladina malo bila pod gasom i ostali su u dvorištu manastira a ja sam fotkao mladence u crkvi. Čujem glasove, pevanja i sl. Izađem iz crkvice da bi im rekao da se utišaju jer ipak je to manastir. Ja tamo a njih nigde nema. Pomislim da su otišli. I sad ajde da sednem sa ostalim ljudima i rashladim se čašom ladne vode iz manastirskog bunara. Govore meni ljudi da slikam ove neke na Moravi. Ja ne znajući o čemu se radi kažem '' ma sad ću da fotkam tamo neke budale ''... Vidim ljudi se smeju. O čemu se bre radi? Jao kuku meni naopako. Ono naši momci otišli i iznajmili čamac da se provozaju. Šta ću, kud ću ja kažem '' aaaa ovo su naše budale ''... Naravno tu nastaje opšti smeh. Ustajem sa klupe i opalim jedno pet fotki. Ova mi je najinteresantnija. '' Naše budale '' zapravo su napravile sjajan događaj a i njima svakako doživljaj...
Neki dan odemo na Divčibare preko Subjela. Viknem zetu '' STANI''! Scena prelepa, dve kravice i čovek koji ih čuva. Prvo sam stupio u razgovor sa čovekom da mu ne bi bilo neprijatno. Eto slikam prirodu, slikah i vas kažem mu kroz osmeh a on meni odgovara '' E pa hvala vam ''. Joj radosti velike, čovek normalan. I sad, on prilazi kravici i mazi je. E to je taj trenutak za fotografisanje! Pozdravim ga sedam u auto i pičim dalje u lov na kadrove...
Da ovu scenu nisam fotografisao ispao bih teški amater. U selu Ševrljuge bio sam kod familije. I došli neki ljudi da kupe ovce. Šetkam ja tako atarom i vidim čoveka u sred dvorišta baš ovako kako izgleda na fotki. Tipičan Srpski seljak, umio se na česmi u dvorištu, popio vode i u hladovini sa merakom odmara gledajući negde. Čuvarkuća kod česme, veš se suši pored šljiva, prazne flaše piva spavaju a deda gleda negde tamo ko zna gde...
Moj prijatelj Slobo sedi na klupi u tržnom centru. Slučajno ugledam tu scenu koja je prosto morala biti zabeležena. Ne mrdaj! Nemoj da si mi pozirao, ja ne postojim. Slobo mučeni šta će kud će napravio blagi osmeh i to je to. Jedna fotka i ajd' sad možeš da radiš šta hoćer jer te više neću fotografisati.
Moj drugar Ljuban peca u debeloj hladovini Mioničke reke. Senke su se namestile tako da se vide samo obrisi pecaroša. Nisam hteo ništa da osvetljavam, neka bude onako kako jeste. Sama scena i svetlo čine idilu koja kaže da je mozak odlutao zajedno sa tokom reke. Neka tako i ostane...
Marija uvek kad dođe iz Beograda mora da skuva kafu a ja naravno ponesem fotoaparat. Nećeš mi pobeći iz kadra. I to je postao neki ritual...
Ovaj portret nastao je sa Fujinon objektivom od 27mm. Ali ono što je najvažnije na ovoj fotografiji je Marijino oko. Nije klasičan pozeraj, nije kliše već ljupka scena gde ona ima sjajan odnos sa mojim objektivom. Ništa ja zapravo nisam tu doprineo osim što sam podesio ekspoziciju i pritisnuo dugme. Sve je ovde Marija sama odradila.
Inače ja volim da fotografišem ljude. Na žalost živim u Kosjeriću gde baš i nemam nekakav raspon da se bavim takvom vrstom fotografije. No, nikad se ne zna...
U Kosjeriću se po treći put održao veliki Airsoft gejm '' Tora Bora '' u kom učestvuje oko dvesta ljudi kako iz Srbije tako iz sveta. Pošto sam zadužen da fotografišem gejm znajte da su ta tri dana u trku. Taman sam sišao sa jednog brda koje je uz i niz nos kad preko radio stanice moj drug Mare javlja da grupa talibana kreće pored vodenica. Pih bre! Samo što sam sišao. Trči debeli Ivane i ako ti je duša u nosu. Zveckaju objektivi u rancu, šuška i voda u čutiri podsećajući me da nisam obavio laku nuždu odavno al' kako da stignem? Izlazim na vrh brda, znoj kipti, ja pukćem ki lokomotiva. Vadim opremu, fotkam kolonu koja upire prstom u mene. Misle ljudi evo neprijatleja. Ali ja sam samo siroti fotograf! Setim se podataka koliko je samo smaknuto fotoreportera na ratištima al' odahnuo sam ovo je samo gejm i ako te opale kuglice samo će da boli al' živ ostaješ garant.
I na kraju priče vratimo se na to doba kada su ljudi bili spontani i kada smo fotkali sa mašinama koje nisu imale autofokus. SMeškaju se ovi likovi na zidu sa crno belih fotografija i zajedljivo poručuju novim generacijama '' pozerčine jedne ''...
I to bi bilo to za ovaj put. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Čitamo se uskoro u nekoj novoj foto priči...
Нема коментара:
Постави коментар