Fotografisanje u prirodi...

Često vidim instagram stranice ili fejsbuk koje su prepune tuđih fotografija. Uvek me to rastuži i ujedno razljuti. Dok neko sedi ušuškan u mekoj stolici i mišem klikće na tuđe fotografije praveći sebi stranicu kojoj će se diviti, tamo neki ljudi provode vreme u teškim uslovima noseći brojnu foto opremu. Da bi ste shvatili kako nastaju prelepe fotografije prirode moraću sa vama da podelim svoje iskustvo...

Kada planiram da fotografišem u prirodi  pre odlaska počinju pripreme. Pakuje se foto oprema i oprema za boravak u prirodi. Srećom nabavio sam veliki vojni ranac Holandske vojske pa se puno toga u njega stavi i nakači. Od foto opreme ide 5 baterija, pa power bank koji može da ih puni. Tu su tri objektiva, jedan je namenjen za pejzažnu fotografiju, drugi je za makro i treći je najveći objektiv u rasponu od 150 - 600mm zuma za fotkanje ptica i sl.Na ranac kači se stalak ( tripod ). Naravno telo aparata sa baterijskim gripom. Tu su i filteri CPL, kartice i naravno set za čišćenje. Sve to teži oko 5 do 6 kilograma. 

Za boravak u prirodi za 3 dana mora da se nosi sledeće:

Šator, podloška za vreću, vreća za spavanje, dodatno šatorsko krilo. Za svaki slučaj nosi se plinski mali gorionik na kom će se podgrejati hrana ili skuvati kafa, čaj i sl. Noću se loži vatra ukoliko je to potrebno ali za vatru se obično nema vremena ako se u prirodu ide namenski za fotografisanje i zbog toga je plinski gorionik super stvar. Tu je mačeta ili mala sekirica i nož. Tu je i komplet prve pomoći. Rezervne pantalone, majice i donji veš. Da bih fotkao ptice ili životinje moram da nosim maskirno odelo a nekad i posebno maskirno ghillie odelo gde ličim na pokretni žbun. Hrana je u konzervama i nosi se u zavisnosti koliko se boravi u prirodi. Tu je mesni narezak, gotova jela koja se podgreju. Ja lično hleb ne nosim u prirodu. Nekada nosim supu koja posle napornog pešačenja baš okrepi telo. Nosim i vodu i obično se trudim da imam dovoljno jer dehidracija se lako dogodi dok nosiš teret po nezgodnom terenu. Volim da istražim okolinu i saznam ima li kakav izvor vode ili neka kaptaža pa mi je bivak u blizini. 

Sve to kad se spakuje u ranac od 90 litara i na isti nakači još nekih stvari, pa recimo ako je hladno vreme ne mogu nositi tanku vreću već onu predviđenu do minus 30 stepeni a takve vreće su baš masivne i nezgrapne. U proseku nosim na leđima nekih 50 - 70 kilograma.

 

Kada se dođe na željno mesto, postavlja se kamp i kreće se u akciju. Nekada se prepešači velika trasa tragajući za lepim kadrovima. Kreće se polako kako ne bi remetio mir i tišinu i plašio životinje. Nekada sam skriven i maskiran sedeo i po četiri sata samo da bih fotografisao jednu pticu. Kada se vreme pogorša primoran si da budeš u šatoru ali ja obično napravim i nadstrešnicu od dodatnog šatorskog krila pa mogu da sedim izvan šatora. Tada obično zapalim vatricu, kuvam kafu i odmaram. Zimi je najteže jer gaziš po snegu što je dodatni napor. Ali kada dođeš kući i prebaciš fotografije u računar obuzme te zadovoljstvo uspešnim fotografijama. 

Nije lako doći do prelepih kadrova u prirodi. Zbog toga treba ceniti trud, napor i vreme fotografa koji provode vreme u raznim vremenskim uslovima u prirodi. Na žalost u našoj državi ništa ne funkcioniše kako treba pa ni zaštita autorskih fotografija. Nema ni one osnovne kulture da se ceni tuđi rad i delo. Kod nas svaka budala može da uzme nečiju fotografiju i da je koristi za svoje potrebe bez i malo griže savesti. Zbog toga sam i napisao ovu kratku priču čisto da vam približim bar malo kako se odvija proces fotografisanja u prirodi. Nadam se da će bar malo dopreti do svesti ljudi koji olako uzimaju tuđe fotografije. 

Pitajte autora, ispoštujte ga. Napišite njegovo ime u znak zahvalnosti. Sramotno je da uzmete nečiju fotografiju i stavite kao svoju, to je čista krađa - lopovluk. Fotografi ulažu veliki trud i novac u svoju opremu da bi osvanule prelepe fotografije i baš zbog toga država bi trebala da ih zaštiti od zloupotrebe raznih likova koji bi na tuđem trudu olako zaradili pare. Bilo je slučajeva da čovek uzme tuđe fotografije prirode i napravi kalendar i isti prodaje. Briga njega što to nisu njegove fotke. I sam sam iskusio puno takvih slučajeva gde ljudi se prosto ljute na tebe kada ih pitaš sa kojim pravom koriste tvoju fotografiju. 

Ako neko želi moje fotografije neka me kontaktira. Siguran sam da ćemo naći dogovor. Bolje je razvijati saradnju nego rušiti mostove i stvarati lošu atmosferu...

Zbogom FujiFilm...

 Desilo se i to da donesem odluku i promenim kompletnu foto opremu. Bio sam neviđeno zaljubljen u FujiFilm sistem ali vremenom ta ljubav se pretvarala u frustracije. Da se razumemo FujiFilm X aparati su odlični u većini slučajeva ali i ne za sve namene. Glavni problem kod mene bili su objektivi. FujiFilm ih nema mnogo u ponudi a i ono što ima je nerealno skupo. Dolazio sam u situacije da ne mogu puno toga da uradim šta sam naumio jer prosto nemam odgovarajuće objektive. Dugo sam se lomio oko odluke jer Fuji sistem je veoma praktičan za rad ali prelomna situacija je bila dok sam jurio da kupim FujiFilm objektiv 100 - 400mm. Skupiš pare na jedvite jade i to dugo vremena odvajaš i odvajaš da bi shvatio poražavajuću činjenicu da kod nas u Srbiji foto radnje nemaju na stanju ovaj objektiv. Interesantno je da svi na svojim internet prodavnicama nude u prodaji ali kada zovneš nemaju jer retko se traži. Pa onda gospodo prodavci napišite nemamo na stanju ali možemo da poručimo i da čekate mesečak dana. Tada mi je pukao film i rešio sam da prodam kompletnu FujiFilm opremu sa sve rancem. Zadržao sam malog Fuji XT-20 i objektiv XF 27mm a sve ostalo stavio na oglas da se prodaje ultimativno u kompletu. Postavim oglas i nije prošlo ni pola sata kada zove čovek i hoće da kupi. I zaista, sutradan iz Beograda došao mi je jako fin i kulturan gospodin koji je inače profi fotograf i kamerman i kupio je kompletan FujiFilm sistem koji sam imao. Nisam ni verovao kolika je potražnja za Fuji X sistemom ali sam se uverio koliko je ljudi zvalo širom Srbije. 

 

Prodao sam opremu, tu je novac od prodaje i štednje za objektiv kojeg na svu sreću nije bilo kod nas. Šta sad kupiti? Canon u startu otpada jer ga nešto ne volim, ne sviđaju mi se njegove boje u fotografiji. Nisam ga nešto gotivio ni u doba analogne fotografije. Definitivno sam rekao sebi da neću mirrorless ( fotoaparati bez ogledala ) sistem jer su previše skupi i kompanije su počele da ih štancuju više nego ove što prave mobilne telefone. Vraćam se dobrom starom DSLR sistemu. Odmah sam počeo da tragam za Nikon sistemom. Dvoumio sam se oko DX ili FX formata senzora. Uz savete mojih prijatelja koji su odavno u DSLR sistemu odluka je pala da se kupuje Nikon FX ( senzor punog formata ). Počinje bespoštedno jurenje po internetu šta, kako i gde. Na kraju posle silnih analiza, poređenja i uklapanja sa budžetom odlučio sam da kupim proverenog Nikon asa D750. Konačno poručujem ovaj model i to je bio definitivni raskid sa FujiFilm sistemom posle nekih osam godina. 

 

Ja sam fotograf prirode i potreban mi je pribor za pejzaže, ptice, detalje iz prirode poput makro fotki. Sve to FujiFilm nije mogao da mi pruži jer prosto nisi mogao da kupiš objektive a ruku na srce i nemaju nekog izbora, a stvarno je šteta. FujiFilm je za nepunu godinu izbacio dva nova modela fotoaparata X-T3 i X-T4 što je zaista suludo. Sve vreme izbacuju aparate i štancuju ih ko Samsung mobilne a objektivi im jedni te isti godinama. Smešno je da su im pojedini objektivi potpuno plastični pa i držači na koje kačiš objektiv na telo fotoaparata. Meni se desilo da u sred rada objektiv spadne jer su pipci koji drže objektiv prosto pukli. Servis u Srbiji ne postoji za Fujifilm ( bar nema zvaničnog). Smešno je i to što takvi plastikaneri koštaju dva puta skuplje od metalnih i mnogo boljih Nikonovih objektiva. Sa druge strane FujiFilm X-T2 kojeg sam prodao davao je zaista dobre fotke u segmentima ulične fotografije, bio je praktičan, nije bio težak a dobre finalne izrade. Otporan na vremenske uslove. No, sve je to lepo ali Fujifilm ima generalno lošu podršku softvera za obradu RAW (RAF FujiFilm) fajlova. Generalno rečeno FujiFilm je idealan da fotografije tipa Instagram, Fejsbuk i slične društvene mreže. Za profesionalni rad morate da puknete brdo para da bi imali impresivne rezultate ali to su nerealne sume novca naspram konkurencije koja nudi pet puta više različitih modela objektiva. 

JPG fotke na FujiFilm sistemu su prelepe jer su boje pune duše i neke nestvarne lepote. Raw fotke su po mom iskustvu veoma konfuzne jer pojavljuju se brojni problemi tokom obrade u Lightroom-u koji je vrhunski softver za fotografe. Sve sam živo probao od Raw Therapy, Luminar, Capture One pro ali to nije bilo to bar za moje kriterijume. I vremenom se u meni skupljalo nezadovoljstvo koje je na kraju kulminiralo da se vratim DSLR sistemu.

 

Prvi dan sa Nikonom i to sa objektivom Sigma 150-600mm jer mi je kasnio Sigma manjeg zoom opsega. Bilo je to komično. Prvo sve je dva puta veće od FujiFilma. Objektiv kao bazuka. Komande totalno drugačije od Fuji sistema. Za nekih pola sata sam ukapirao šta i gde. Rutina korišćenja već postaje mnogo bolja a sistem izoštravanja na Nikonu D750 je impresivan. Bila mi je frka za tražilo jer je FujiFilm prikazivao u realnom vremenu kakva će biti fotka. Vaše je samo da okrećete dva točkića, jedan za otvor blende a drugi za brzinu otvarača. SHvatio sam koliko taj sistem zapravo zaglupljuje moje decenijsko stečeno iskustvo u manuelnoj fotografiji. Oslonio sam se na sistem i sve manje koristio znanje. Ali hvala bogu za tri dana sam se potpuno uklopio sa Nikonom i mogu vam reći da sam presrećan. Iskreno ću reći da sam bio ubeđen da nema boljeg sistema od mirrorless. To je sad opšti trend u svetu. Ali meni lično u ovom trenutku nakon toliko vremena taj sistem uopšte više ne odgovara. Mirrorless fotoaparati su primamljivi, mali pa su dizajnirani kao nekad analogni. Sve je to lepo ali to je sistem gde se nametnula neprestana jurnjava za novim modelima. Ljudi više jure nove modele fotoaparata nego što fotografišu sa njima. Meni je smešno što se fotoaparat pretvara u video kameru. Ako hoćeš da radiš video zapise pa kupi jebenu video kameru! Ljudi su postali opsednuti novim modelima, tačkama autofokusa, stabilizacijama, pikselima. Verujte mi da sam napravio impresivne fotografije sa starim modelima fotoaparata i da niko nije mogao da uoči razlike koja je fotka sa najnovijeg modela i starijeg. Ljudi moji, stvar je u tehnici stvaranja fotografije. Fotografišite i prestasnite da jurite najnovije modele kamera. 

Nikon D750, Sigma 24-70mm
 

Ja sam trenutno u fazi obnavljanja znanja i rutine sa Nikonom. Čekam i makro objektiv 1:1 da bi konačno radio ono što najviše volim a to je fotkanje makro sveta. Kupio sam nekoliko baterija a i uskoro ću grip. Nasmejao sam se kada videh cenu baterije ( zamenske) za Nikon, 2400 din a Fudžijeve koštale u rasponu od 4000 do 7000 din. Na Nikonu možeš sa jednom baterijom 1200 fotki a na FujiFilmu oko 350. Ljubav prema FujiFilmu je potvrdila onu izreku da '' Ljubav nema pameti ''. Priznajem da sam bio fanatik ali isto tako priznajem da je vreme izvrstan učitelj. Svakako da je ovo moje iskustvo, moje mišljenje formirano na osnovu tog iskustva. Vi ne uzimajte zdravo za gotovo ovo što sam napisao. Svi smo mi različiti u svemu i ako imamo možda ista interesovanja. Uvek sa rezervom prihvatajte nečija iskustva i savete pa i ova moja. Možda će vama FujiFilm biti savršen sistem ili će vam u jednom trenutku postati potpuno nedovoljan za vaše prohteve. Ne vezujte se za brendove, sve je to alat za majstore. Vi pravite čaroliju fotografije sa alatom zvanim fotoaparat. Ne nasedajte na brendove koji vas uvlače u potrošačku trku. Ne svađajte se oko brendova jer ispadate smešni. Budite fotografi jer valjda ste zbog toga i kupili fotoaparat. 

Nikon D750, objektiv: Sigma 150-600mm f/5-6.3 dg os hsm contemporary

Koji fotoaparat da kupim?

DSLR

Kupovina fotoaparata u današnje vreme je lako i teško jer izbor je veliki ali i puno raznih smicalica proizvođača. Canon i Nikon godinama izbacuju nove modele koji zapravo ništa ne donose novo već su to neke sitnice koje se ne razlikuju mnogo od starijih modela. Išlo se do te mere da promene broj modela a sve zapravo ostaje isto kao na starom. Danas imamo DSLR i Mirroless fotoaparate koji vode veliku bitku na tržištu. DSLR ( Digital single-lens reflex camera ) postoji odavno i kombinuje optiku i mehanizme refleksne kamere sa jednim objektivom i senzorom za digitalno snimanje. DSLR kamere su teške i glomazne i često znaju biti opterećujuće ako radite na terenu ili svadbama. DSLR kamera funkcioniše tako što svetlo kroz objektiv putuje na sočivo a zatim do ogledala koje naizmenično šalje  sliku tražilu ili senzoru slike.  Za razliku od DSLR-a, Mirroless fotoaparati rade potpuno drugačije. Kroz objektiv svetlo putuje direktno na senzor a na tražilu vidite u realnom vremenu kakva će fotografija ispasti u vašim podešavanjima onako kako to senzor vidi a na DSLR-u gledate kroz optiku.

Mirroless

Lično sam prešao na Mirroless sistem brenda FujiFilm X seriju. Umorio sam se noseći teški DSLR po brdima, stenama, potocima itd. Ali da li sam zadovoljan potpuno? Pa jesam i nisam. Najveća mana Fuji X fotoaparata su preskupi objektivi i ne baš velika ponuda za razliku od Canon ili Nikon brendova koji imaju ogroman izbor objektiva na tržištu i plus fabrike koje su van njih poput Tamron-a, Sigme itd... FujiFilm je razvio sjajan sistem za rad, pogotovo za umetničke fotografije. Po pitanju AF-a ( auto fokus ) prezadovoljan sam, po pitanju oštirine takođe ali ona bi bila još bolja uz neke objektive koji su preskupi i nedostižni baš zbog skupoće. Koloristika Fuji brenda je impresivna. Pre tri godine lomio sam se između Sony ili Fuji brenda. Sobzirom da sam deceniju radio sa analognim fotoaparatima sentimentalnost je prevagla da se odlučim za FujiFilm. Da se razumemo, Sony mirroless fotoaparati su broj jedan u svetu i prst u oku Nikon i Canon brendovima. Ali i njihovi objektivi su preskupi ali postoje alternative koje proizvode druge firme poput Tamron-a ili Sigme pa se mogu nabaviti povoljniji i vrlo dobri objektivi za Sony.

U Srbiji ako se bavite fotografijom iz hobija mirroless sistem nije uopšte povoljan. Moja preporuka su ipak DSLR fotoaparati. Nikon ili Canon prave dobre mašine za foto rad. Kupite neko jeftino telo fotoaparata i kit ( početne ) objektive i krenite u pohode fotkanja. Vremenom skupite novca i kupite bolje objektive jer oni ostaju sa vama uvek a tela fotoaparata možete uvek menjati ( naravno ako je u sistemu brenda kojeg ste odabrali ).

Fotografisanje na višem nivou nije baš jednostavno. Nemojte se zavaravati da je to lako jer iziskuje iskustvo ali i puno dodatne opreme. Studijska fotografija traži dobru rasvetu koja ni malo nije jeftina. Znam koliko sam se snalazio i budžio da radim fotografije u zatvorenom prostoru. I danas danju se snalazim jer da bi imali dobru rasvetu kojom utičete na koloristiku, toplinu svetla morate i da puknete dosta para. Hoćete vrhunske fotografije? Znanje je bitno ali pored njega i dobra oprema i tu nema šta da se lažemo. Pravio sam brojne skalamerije od led svetala, reflektora ( kinezice ) i uspeo sam da uradim izuzetne efekte ali do takve fotke sam se namučio ko nesrećnik. Te spadne mi sijalica koju sam nabudžio na stalak, te reflektor treperi ili potroši baterije kao manijak. A kada kupite dobru rasvetu sve je jednostavno i bez tenzije, vaše je samo da fotkate i gospodski podešavate svetlo za razliku od mene koji sam izgubio veliko vreme budžeći svaki put sto nekih čuda pa izgubim volju.

Stalak ili tripod za fotoaparat je osnovna alatka za fotografiju oštru kao žilet. Trudite se da izegnete tripode jeftine koji škripaju i žvaću. Više će vas nervirati nego što će vam pružiti komfor u radu. Davnih godina sam kupio Hama tripod koji se vremenom raspao. Kada bih snimao video zapis i radio okretanje stalkom, on bi znao da škripulja i poskakuje a to na snimku ispadne katastrofa. Jedne prilike sam ga u povratku kući bacio u kontejner. Sa stalkom fotkajte pejzaže i ako nemate daljinski okidač podestite na fotoaparatu samookidanje. Isključite stabilizaciju objektiva i krenite sa fotkanjem prelepih predela. Stalak je nezamenljiv ako fotkate u uslovima slabog svetla.

Šta smo dakle utvrdili?

Treba nam fotoaparat, objektivi, stalak i po potrebi rasveta. Kada se sve sabere nije jeftino i ako smo odabrali najjeftinije telo aparata uz kojeg ide i kit objektiv ( nije pravilo ali postoje varijante paketa ). Vremenom ako se zaljubite u fotografiju osetićete potrebu za boljom mašinom a onda ćete upoznati pakao izbora, cena i ponude. Baviti se ozbiljnom fotografijom znači i puno para. Iole ozbiljno telo fotoaparata košta od 900 do 1500 evra. Zvuči strašno? Ali na žalost tako je. Pa kad dodamo par dobrih objektiva pukli smo negde oko 2500 evra. I malo po malo cifre rastu i vi se na kraju zapitate da li se isplati. Iskreno rečeno van Srbije mnogo bolje a u Srbiji teško ali moguće. I sam sam upao u taj začaran krug. Što bi narod rekao '' srce oće a dupe klokoće ''. Hteo bih ja onaj Fuji objektiv 100 - 400 milimetara ali gde da nađem 1600 evra? Ma dobar je i ovaj moj 50 - 230, lažem sebe i dobro mi je nekoliko dana...

Ne zaboravimo i memorijske kartice koje koristimo za fotografije. SD kartice moraju biti brze jer sve ostale znaju da zakoče a i nećete moći sa klasičnim zabeležiti full HD ili 4K video. A i kartice nisu baš jeftine bar one više klase...

E da! Ranac ili torba? Lično volim ranac ali ni torba nije loša. Ali vašu opremu ne možete nositi u nekim jeftinim rešenjima jer ako kiša pada oprema mora biti bezbedna kao i od udaraca ako nešto zakačite ili vam ispadne iz ruku. Dobar ranac je više potreba nego modni detalj u fotografiji ;) 

Išao sam na naše sajtove i krenuo da saberem cifre. Birao sam najjeftiniji DSLR fotoaparat sa kit objektivom. Canon EOS 4000D košta oko 300 evra i to zaista nije loša cifra. Poseduje senzor od 18 megapixela i mogu reći da je idealan za početnike da se nauče osnovama. Što se tiče za naprednije amatere moja iskrena preporuka je Nikon D5600 koji sa objektivom (kit) 18-55 VR AF-P košta 520 evra. Senzor mu je od 24,2 megapixela i zaista ima dobre izlezne rezultate. Sa njim već možete da radite puno toga u foto svetu. Od njega možete početi i da kupujete bolje objektive a sa njim ćete saznati da li ste ili niste za fotografiju. Ako vam se posle njega rodi potreba za boljim aparatom onda ste zaista ušli u svet fotografije. Da se razumemo, naveo sam ovaj Nikon iz ličnog iskustva, verujem da ima i Canon sličan model ali ne želim bez znanja govoriti o nekom modelu kojeg nisam koristio.

Da ne bih zaboravio moram vam nešto reći i o megapixelima. Ljudi sve vreme gledaju koliko fotoaparat ima pixela a da uopšte ne shvataju šta to znači i koliko im je potrebno.

4 megapixela = 20 X 25 cm
5 megapixela = 28 x 36 cm
6 megapixela = 30 x 40 cm
8 megapixela = 40 x 50 cm
36 megapixela = 75 x 100 cmm i više...

Uzmite lenjir pa crtajte na papiru ove mere i vidite kolike su te fotografije. Ljudi kupuju mobilne sa što više pixela ili fotoaparate a fotke im se svode na mobilni telefon ili računar, dakle na dva formata. Ako štampate fotke shvatićete poentu svega, ako ne, onda ne jurite pixele nego kvalitetna sočiva da' l na fotoaparatu ili mobilnom.

Kad smo kod mobilnih telefona u strartu ću vam reći da nikada neće dostići fotoaparate. Kako? Jednostavno rečeno fotoaparati imaju ogromne senzore a mobilni sićušne i to je to...

I na kraju rezime svega...

Da imam novca kupio bih bez razmišljanja najskuplju opremu jer sa njom dobijate i vrhunske rezultate. No, dobar fotograf i sa slabijim fotoaparatom uspeće da uradi dobar kadar ali sa profesionalnim može da stvori čuda. Ubije na frontu i puška kremenjača neprijatelja ali automatska daleko više da se ne lažemo...

Sve je stvar izbora. Ne zanosite se da ćete čim uzmete fotoaparat u ruke postati svetska zvezda. Naprotiv, proće godine i godine da dosegnete zapažene rezultate ili nikakve. Šta je onda poenta? Poenta svega je da uživate u svetu fotografije i razvijate maštu. Sve ostalo ako jurite bez toga biće samo puki pokušaj...

Koja je najbolja marka fotoaparata?

Često sam čuo kad ljudi pitaju a koji koristiš fotoaparat. Ako im kažeš FujiFilm oni prave face kao da koristim olovku i papir za crtanje. Većina njih se zapravo uopšte ne razume u fotoaparate ni u fotografiju ali su ubeđeni da sve osim Canona ili Nikona ne valja.

U svetu Fotografije postoje brojni drugi brendovi koji prave vrhunske fotoaparate. Pored Canon, Nikon brenda tu su i Olimpus, FujiFilm, Lumix, Hasselblad, Leica...

Sony odavno pravi vrhunske mašine koje pariraju i najskupljim Canon ili Nikon fotoaparatima. Ali uopšte nije bitno koje marke koristimo fotoaparat ako ne umemo da podesimo blendu, brzinu okidača i ono najbitnije ugao. Možeš imati i najskuplji fotoaparat ali ako ne poseduješ znanje džaba dobra mašina u rukama.

Lumix ili Panasonik aparati su vrhunske mašine pogotovo ih hvale u video produkciji.

Lično koristim FujiFilm X seriju fotoaparata i to su mašine koje meni najviše odgovaraju u stvaranju fotografija. Sa DSLR sistema ( Canon i Nikon) prešao sam na mirroless sistem Fuji brenda i više se ne vraćam :)

Hasselblad fotoaparati su sa ogromnim senzorima dolaze iz Švedske.

Nikon kod nas ko nekad mobilni Nokia, sve je loše samo to valja... Naravno da Nikon ima vrhunske mašine ali ništa bolje od ostalih...

Olimpus Japanaca i danas danju izbacuje na tržište sjajne fotoaparate.

I naravno tu je Canon a Canon i Nikon ko Mirko i Slavko. Mada kod nas postoji to rivalstvo između Kanondžija i Nikondžija koje ozbiljni fotografi uopšte ne uzimaju za ozboljno...

Leica fotoaparati su skupi ko đavo ali su zaista i vrhunski. Neguju retro dizajn kao i FujiFilm.

Naveo sam vam ove brendove da čisto znate koliko ispadate glupi u društvu ako tvrdite da su samo Nikon i Canon pravi fotoaparati a svi ostali su onako... Isto ispadate glupi u društvu ako pričate da Canon i Nikon koriste profesionalci što je čak komična tvrdnja.

Vešt fotograf će napraviti sjajnu fotografiju čak i sa najlošijim fotoaparatom. Poenta je što takav aparat nema nekih većih mogućnosti kao profesionalni ali u veštim rukama svaki fotoaparat daće svoj maksimum.

U svojoj karijeri samo koristio Canon, Nikon, Minoltu, Zenit, Zorki 4, Smenu 8 i to je doba analogne fotografije sa filmovima. U digitalnom svetu koristio sam i Nikon i Canon ali sam se sticajem okolnosti prosto zaljubio u FujiFilm. Sa DSLR sistema sam hrabro uskočio u Mirroless sistem (bez ogledala i puno su manji fotoaparati od DSLR) i ne kajem se uopšte. Mogao bih o tome da pričam satima ali neki drugi put. Ovo sad što sam napisao je čisto da razbijemo narodne mitove koji su u većini slučajeva pogrešni i bele veze nemaju sa stvarnošću...

Foto priča o ljudima...

Od kako je nastala fotografija ljudi su se nalazili ispred objektiva. No, gledajući stare fotke stičem utisak da su ljudi nekada bili daleko spontaniji ispred kamere nego danas. Nisu glumatali osećanja, veselja, tuge, nervoze i sl. Danas u ova moderna vremena ljudi su previše isfolirani pred kamerama. U 90% slučajeva fotografije ne beleže iskren trenutak nego vešte i nevešte glume...

Ova fotografija urađena je sa FujiFilm XT20 aparatom ali sa manuelnim starim objektivom od 50mm. Fotografija je oštra i samim tim dokazuje da nije sve u automatizaciji ili autofokusu.

Često ponesem fotoaparat kada imamo druženja. I moji prijatelji su mi česti zamorci za eksperimentisanje. U ovom slučaju sam mog imenjaka samo pozvao i uhvatio trenutak.

Deca su izvor inspiracije jer su spontana. Ova fotografija je autentična za današnje generacije. Oko njih mi matori spremamo protestni skup ali klince to ne zanima, njihov svet je virtuelan na parčetu plastike oko 150 grama. Gledajući kerefeke sa interneta oko njih primiče stvarnost. Ali ipak nije sve tako crno. Devojčice su se brzo zadovoljile telefonom i krenule u jurnjavu po tržnom centru...

Bio sam letos na Divčibarama. Sedeo sam u automobili na zadnjem sedišu. Ispred auta čovek sedi na drvenoj klupi sav smoren dal' od piva ili paklene vrućine. Nisam oklevao ni malo. Brzo sam uzeo fotoaparat koji je imao na sebi zum objektiv od 230mm. Inače nosim dva fotoaparata sa različitim rasponom objektiva kako ne bih izgubio trenutak menjajući objektive. Morao sam da pronađem ugao kako bi neutralisao odbljesak stakla automobila. Bum! Tri fotke sam opalio i jednu izabrao kao najuspešniju. Samo što sam to uradio ovaj čikica je promenio pozu koja više nije bila interesantna kao ova koju sam zabeležio.  Lično ova fotka me podseća na neke scene iz Kube samo što na flaši to demantuje natpis '' Valjevsko pivo ''...

Pijaca je vazda izvor prelepih fotografija u kojima učestvuju ljudi. Deda sedi u hladovini i prodaje paradajiz, krompire i ostalo povrće. Pijac je bio prazan, samo je on davao tu neku živost. Ljudi prolaze i mašu mu dok im se on smeška u vrelom letnjem popodnevu. Da bi ovakve fotke zabeležili morate reagovati veoma brzo jer trenutak bezo nestane a pogotovo ako vide da ih fotkate e tada nikad nećete uraditi spontanu fotografiju...

Sedim u automobili i čekam. Vrela Brajkovačka pravina i sunce koje ubija kao maljem u glavu. Dok čekam zeta da dođe sa stovarišta posmatram okolinu. Automobili prolaze, prašina leti gonjena povremenim vetrom koji daje malo oduška na vrelini. Najednom iza ogromne gomile peska pojavljuje se mašina. Brzo sam uzeo moj Fuji XT2 sa zumom od 230mm i zabeležio ovaj trenutak čoveka koji je koncentrisan na manipulaciju ručnih komandi. Čak i kada je okolina monotona nikad se ne zna kakav će kadar iskočiti...

Ova fotka je nastala prilikom venčanja mojih prijatelja. Crkveno venčanje odvijalo se u manastiru Nikolje. Pošto je omladina malo bila pod gasom i ostali su u dvorištu manastira a ja sam fotkao mladence u crkvi. Čujem glasove, pevanja i sl. Izađem iz crkvice da bi im rekao da se utišaju jer ipak je to manastir. Ja tamo a njih nigde nema. Pomislim da su otišli. I sad ajde da sednem sa ostalim ljudima i rashladim se čašom ladne vode iz manastirskog bunara. Govore meni ljudi da slikam ove neke na Moravi. Ja ne znajući o čemu se radi kažem '' ma sad ću da fotkam tamo neke budale ''... Vidim ljudi se smeju. O čemu se bre radi? Jao kuku meni naopako. Ono naši momci otišli i iznajmili čamac da se provozaju. Šta ću, kud ću ja kažem '' aaaa ovo su naše budale ''... Naravno tu nastaje opšti smeh. Ustajem sa klupe i opalim jedno pet fotki. Ova mi je najinteresantnija. '' Naše budale '' zapravo su napravile sjajan događaj a i njima svakako doživljaj...

Neki dan odemo na Divčibare preko Subjela. Viknem zetu '' STANI''! Scena prelepa, dve kravice i čovek koji ih čuva. Prvo sam stupio u razgovor sa čovekom da mu ne bi bilo neprijatno. Eto slikam prirodu, slikah i vas kažem mu kroz osmeh a on meni odgovara '' E pa hvala vam ''. Joj radosti velike, čovek normalan. I sad, on prilazi kravici i mazi je. E to je taj trenutak za fotografisanje!  Pozdravim ga sedam u auto i pičim dalje u lov na kadrove...

Da ovu scenu nisam fotografisao ispao bih teški amater. U selu Ševrljuge bio sam kod familije. I došli neki ljudi da kupe ovce. Šetkam ja tako atarom i vidim čoveka u sred dvorišta baš ovako kako izgleda na fotki. Tipičan Srpski seljak, umio se na česmi u dvorištu, popio vode i u hladovini sa merakom odmara gledajući negde. Čuvarkuća kod česme, veš se suši pored šljiva, prazne flaše piva spavaju a deda gleda negde tamo ko zna gde...

Moj prijatelj Slobo sedi na klupi u tržnom centru. Slučajno ugledam tu scenu koja je prosto morala biti zabeležena. Ne mrdaj! Nemoj da si mi pozirao, ja ne postojim. Slobo mučeni šta će kud će napravio blagi osmeh i to je to. Jedna fotka i ajd' sad možeš da radiš šta hoćer jer te više neću fotografisati.

Moj drugar Ljuban peca u debeloj hladovini Mioničke reke. Senke su se namestile tako da se vide samo obrisi pecaroša. Nisam hteo ništa da osvetljavam, neka bude onako kako jeste. Sama scena i svetlo čine idilu koja kaže da je mozak odlutao zajedno sa tokom reke. Neka tako i ostane...

Marija uvek kad dođe iz Beograda mora da skuva kafu a ja naravno ponesem fotoaparat. Nećeš mi pobeći iz kadra. I to je postao neki ritual...

Ovaj portret nastao je sa Fujinon objektivom od 27mm. Ali ono što je najvažnije na ovoj fotografiji je Marijino oko. Nije klasičan pozeraj, nije kliše već ljupka scena gde ona ima sjajan odnos sa mojim objektivom. Ništa ja zapravo nisam tu doprineo osim što sam podesio ekspoziciju i pritisnuo dugme. Sve je ovde Marija sama odradila.

Inače ja volim da fotografišem ljude. Na žalost živim u Kosjeriću gde baš i nemam nekakav raspon da se bavim takvom vrstom fotografije. No, nikad se ne zna...

U Kosjeriću se po treći put održao veliki Airsoft gejm '' Tora Bora '' u kom učestvuje oko dvesta ljudi kako iz Srbije tako iz sveta. Pošto sam zadužen da fotografišem gejm znajte da su ta tri dana u trku. Taman sam sišao sa jednog brda koje je uz i niz nos kad preko radio stanice moj drug Mare javlja da grupa talibana kreće pored vodenica. Pih bre! Samo što sam sišao. Trči debeli Ivane  i ako ti je duša u nosu. Zveckaju objektivi u rancu, šuška i voda u čutiri podsećajući me da nisam obavio laku nuždu odavno al' kako da stignem? Izlazim na vrh brda, znoj kipti, ja pukćem ki lokomotiva. Vadim opremu, fotkam kolonu koja upire prstom u mene. Misle ljudi evo neprijatleja. Ali ja sam samo siroti fotograf! Setim se podataka koliko je samo smaknuto fotoreportera na ratištima al' odahnuo sam ovo je samo gejm i ako te opale kuglice samo će da boli al' živ ostaješ garant.

I na kraju priče vratimo se na to doba kada su ljudi bili spontani i kada smo fotkali sa mašinama koje nisu imale autofokus. SMeškaju se ovi likovi na zidu sa crno belih fotografija i zajedljivo poručuju novim generacijama '' pozerčine jedne ''...

I to bi bilo to za ovaj put. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Čitamo se uskoro u nekoj novoj foto priči...

Crno bele priče...

Doba analogne fotografije započeo sam sa prvim fotoaparatom '' Smena 8 '' kojeg sam dobio u prvom razredu osnovne. Kasnije sam imao '' Zorki 4 '' pa '' Zenit '' sa objektivima 35mm, 50mm, 135mm i jedan ogromni, teški od 1000mm. Zenit sam nosio u metalnom koferčetu. Kasnije dolaze ozbiljne mašine poput Minolte, Nikona i Canon-a. Ova gore fotografija fotkana je sa '' Zorki 4 '' aparatom. Komšije pomažu rasturanje stajskog đubreta po njivi. Nekih ljudi na žalost nema više među živima. Ono što je zanimljivo da stari fotoaparati nisu imali kao danas moderni preko 300 fokusnih tačaka. Sve se svodilo na izoštravanje rukom i naravno preciznim okom. Danas se previše oslanjamo na procesore koji po algoritmu rade sami fokus...

Ova fotografija nastala je u selu Skakavci početkom devedesetih godina. Fotka je urađena sa Nikonom. Ne sećam se koji je objektiv bio. Ali po meni je jako autentična fotka jer prikazuje doba kada su deca bila daleko od računara koji nisu kod nas ni postojali. Ovaj dečak zove se Radenko Jovanović koji je danas izrastao u velikog čoveka.

Inače sam fotografiju digitalizovao preko negativa a negativa imam pune kutije. Danas ako fotke ne odštampate na papir verujte mi da će se brzo zagubiti u digitalnom džumbusu nekog hard diska koji može svakog časa da crkne...

 Ovo je klasična dokumentarna fotografija snimljena na velikim demonstracijama opozicije protiv režima Slobodana Miloševića. Nisam koristio blic jer ga jednostavno nisam ni imao ali se sećam Nikonovog objektiva od 50mm sa maksimalnim otvorom blende f-1,8. Svakako da ova fotka pripada istoriji male varoši opštine Kosjerić...

Ovo je jedna od mojih prvih umetničkih fotki. Na žalost negativ je dosta oštećen pa se vide ogrebotine. Dve sestre koje obasjava televizor u mračnoj sobi. Ni sam ne znam kako sam uspeo da uopšte ostvarim ovu fotografiju, nisam imao stalak, ali sam eto imao mirnu ruku i ako ima određene neoštrine koja zapravo daje umetnički šmek fotografiji...

Otac i sin seku drva...

Prolazio sam pored kuće mog prijatelja Dragana koji inače na ovoj fotografiji pomaže svom pokojnom ocu Stamenku u seči drva. Nisu ni videli da sam ih fotografisao a i potrudio sam se da me ne vide kako bi kadar bio potpuno prirodan bez pozeraja.

Puno je uspomena vezano za to vreme gde je Stamenko kog su svi zvali Cane, vazda pišio krdžu i vazda nešto radio...

Ovo je fotkano sa '' Zorki 4 '' aparatom i objektivom od 50mm...

Ovo je još jedna umetnička fotka koja je nastala tako što sam bio na krsnoj slavi kod prijatelja na selu. Naravno da sam se sa klincima zezao pa mi je palo na pamet da ovog momka strpamo u seno ali on da napravi strašnu facu. Dečačić se toliko uživeo u ulogu da je sam sebe pokrio senom i ako je napolju bila vrućina.

Na žalost ne sećam se imena ovog dečaka koji je verujem sad odrastao čovek...

Fotka je čini mi se urađena sa Minoltom aparatom...

Ovo je monah koji zvoni i priziva monahe da dođu na molitvu sa njiva i sl. Manastir Morača...

Fotkano je sa Minoltom...

I ako nema toliko detalja na fotografiji poput trave ili lišća, na njoj se nalazi upečatljivost monaha koji zvoni. Verovatno sam u brzini zaboravio da kliknem sa f5.6 na f11 pa je više svetla na fotografiji. Tada ovu fotku nisam hteo da uradim u foto radnji. Ali sa današnje tačke gledanja, ova fotka je ispala po meni fenomenalna jer ima tu neku bajkovitu priču. A možda je ova scena jednostavno htela sama da ispadne ovako kako jeste...

Cetinjski manastir davne 1994.g. Fotkano sa Zenitom.  Tada sam išao u obilazak manastira po Crnoj Gori. Nosio sam 5 filmova i naravno metalno originalno Zenitovo koferče.

I to bi bilo sve za ovu priču koja će se nastaviti sigurno. Ali nadam se da vam je bilo zanimljivo. Sve ove stare fotografije su neka istorija i nostalgija.

Hvala vam na pažnji i čitamo se ponovo u novoj priči koja uskoro sledi...

Fotografija i krađa...

Svaki fotograf ulaže svoje vreme i opremu u realizaciji fotografije. Svako treba da ceni njegov trud i napor da nam prikaže da li ulici i ljude ili jesenje pejzaže. Ok, svidela nam se neka fotografija i voleli bi da je imamo na svom Fejsbuk zidu ili na Instagramu ili odštampanu ali da li je moralno ili zakonski dozvoljeno da je uzmemo bez pitanja?

Moramo poštovati autorske fotografije...


Imate opciju da pitate autora za dozvolu kako bi smeli njegovu fotografiju da koristite za sopstvene svrhe ili da je kupite. U svakom slučaju možete bar ispoštovati ime fotografa ako ste već skrinovali fotku.

Veoma je ružno kada ljudi prosto skinu fotografiju i uklone ime autora. To je krađa nečijeg dela ali i krajnji bezobrazluk. Zbog toga svaki fotograf može tužiti onog ko mu ukrade fotografiju.

Ali ipak, zar nije lepše ispoštovati nečiji trud i pozvati čoveka na dogovor gde se može ostvariti jedna plodna saradnja? Ovako se dolazi do neprijatnih situacija. I sam sam iskusio na svojoj koži da vidim pregršt mojih fotografija kako se uzimaju i prisvajaju. Ljudi su toliko drski da skinu autorsko ime tako što iseču fotografiju i onda je postave kao svoju. Čovek se jednom naljutio na mene što sam reagovao na krađu fotografije. On je to pravdao nekakvim krajnje naivnim obrazloženjima. Nekad si prosto primoran da budeš i drzak kako bi odbranio nešto sopstveno. U Srbiji je to zaista još uvek nerešeno mada znam nekoliko ljudi koji su tužili krađu fotografija i uzeli velike pare.

Ipak, poštujmo tuđi trud i rad. Bar napišite ime autora fotografije i ispoštujete ga...